Na daće je došla sva rodbina i komšije.
Ne poznajem nikoga od njih.
Smrt roditelja na selu, odigrala se davno u budućnosti.
Ne mogu da je evociram. Ne mogu da zaplačem.
Posle duge i teške bolesti, smrt njihovog osmočasovnog radnog vremena,
nastupila je očekivano, neprimetno.
Vest je prenela samo lokalna fejsbuk stranica:
Umrla porodica, za sobom ostavivši „još tri godine do penzije“
Sahranu finansirala ćerka, lezbejka.
U poslednje vreme održavali su slovenačku kuhinju i kožnu garnituru
ne i kontakte.
Nizali brojanice od godina staža, umirali besponosni, na mene.
Jer nemam stalan posao, muža i troje dece,
Sveto trojstvo u koje stan nije stao.
Sagradili su porodičnu kuću,
Ne glavom, ne udovima, ne celim telom već sa svojih d e s e t prstiju.
Sagradili su kuću veću od njihovih snova
veću od braće i sestara
drugova i drugarica
kuću koja će biti grobnica naših remontiranih života.
Smrt roditelja na selu odigrala se davno u detinjstvu
koje je čitavo stalo u mamim novogodišnji paketić
U naduvano pakovanje lepljivog i velikog smokija
I čokaladu od riže.
Najukusniji poklon devedesetih.
